Око

ДУШАН ЂУКАРИЋ, ЈЕДАН ОД НАЈОСОБЕНИЈИХ СРПСКИХ АКВАРЕЛИСТА ДАНАС
Сједињавање и надрастање
Подигао је ову уметност на виши ниво. Његова урбана средишта не препознајемо по тачности описа већ по утиску који остављају.  Он је сликар атмосфере, а не преписивач реалности. Сјединивши европски и далекоисточни стил, мимезу и апстракцију, чулност и интуицију, привржен пре свега животу, у дела уноси смиреност и осећај за простор. Мртва природа, оријенталне сцене, марине, пејзажи, актови, улице... Нарочито плене његове сцене Београда и Венеције

Пише: Дејан Ђорић

Премда је као сликарска техника потиснут из галерија и не проучава се на уметничким факултетима, акварел је у српској уметности крајем XX и почетком XXI века био изузетно успешан. У овој ликовној техници, по неким мишљењима најтежој, стварају и авангардни и традиционални уметници. Формирале су се посебне школе, значајни акварелисти и њихови следбеници.
Некада је у нашој уметности акварел, као и цртеж, био више помоћно средство, пре забелешка него ликовна дисциплина којој се придаје већа пажња. Данас је један од врхунских израза пре свега фигуралне уметности у Србији, самостална дисциплина која има своје посвећенике, колекционаре, па чак и специјалистичке галерије.
Ранко Бељинац, у јавности и у ликовном миљеу сматран најбољим домаћим акварелистом, добијао је, између осталог, прве награде на великим интернационалним изложбама у Енглеској, где их је најтеже освојити. Откад Бељинца више нема, можда најособенији српски акварелиста је Душан Ђукарић. Постоје озбиљни аргументи који иду у прилог овој тези. Разматрали су и тако строги, критички расположени уметници какав је Владан Радовановић.

ЛОВАЦ НА АТМОСФЕРУ

Бељинац је акварел третирао на сликарски начин, као технику са великим могућностима вишеслојног набојавања, подсликавања, подастирања бојених слојева, слично такозваној „сувој четки”. Зато је аквареле сликао веома дуго, пипаво, педантно, као у графици искључујући могућност грешке али и случаја, толико битног у акварелистици.
Ђукарић је кренуо другим путем у оквиру исте проблематике. Његов стил није нимало апстрактан или оријенталистички слободан, не користи лавирања и широко, овлашно бојење површине, не зна за цурења, капања, прскања и случајност узнетудо уметничког значаја. Не може се за начин рада овог мајстора рећи да је близак далекоисточној традицији, која је имала толики утицај на модерну уметност (омогућивши многа остварења ташизма и апстрактног експресионизма, те формирајући сликаре попут Џексона Полока, Марка Ротка и Зао Ву Кија).
Ђукарић не слика апстрактно, али и не одбацује нека решења те школе, сасвим супротне од европскеакварелске традиције удуху минуциозно обрађених детаља. Не слика блиско естетици коју је назначиоАлбрехт Дирер, за кога неки врхунски акварелисти тврде да са њим почиње изавршава се европски акварел. Диреровски прецизан стил је утицајан све до XIX века и Александра Козенса, који предлаже и остварује сликањепејзажа уз помоћ мрља и флека. У духу тог учења са почетка модерне делује и Душан Ђукарић. Акварел је ослободио од крајњег веризма, не занима га само да дело буде миметички веран одраз стварности у маниру (хипер)реализма, већ жели и да истакне нека својства карактеристична само за ту уметност, да је на тај начин издвоји и уздигне. Зато на његовим акварелима уочавамо атмосферу, сфумато измаглице, испарења, водене паре, кише или смога, а те ефекте је неупоредиво теже представити него верно, стрпљиво и доследно копирати призоре из стварности.

МОЋ НИЈАНСИ И ДЕТАЉА

Ђукарић је акварел довео на виши ниво. Његова урбана средишта не препознајемопо тачности описа већ по утиску којиостављају, он је сликар атмосфере а не дословни преписивач реалности. Сјединившиевропски и далекоисточни стил, мимезу и апстракцију, чулност и интуицију, привржен пре свега животу, у дела уноси смиреност и осећај за простор.

Био је уочен још на првим самосталним изложбама у Београду, колекционари су откупљивали целе његове изложбе. Убрзо је своју технику довео до виртуозности, као ретко ко у савременом фигуралном акварелу, и сликао формате од сто шездесет сантиметара. Познаваоци кажу да његов начин рада више од Бељинчевог одговара правој природи акварела. Осим ласкавих епитета, Ђукарића са Бељинцем повезује и један необичан податак. Бељинац је био веома цењен иконописац који је иконописом престао да се бави када је постао акварелиста. Душан Ђукарић је слично занемарио каријеру успешног фрескописца у корист акварелске. У односу иконе и фреске, минијатурне и монументалне слике, прецизности и апстрактности, детаљности и сведености, вероватно се крије тајна умећа овог мајстора.

***

Пут, рад
Рођен 1971. у Теслићу, Босна, студирао је у Београду, где и данас живи и ради. Осликао је више цркава, неколико иконостаса и велики број икона. У акварелу, познат је по томе што с лакоћом влада атмосфером слике. Мртва природа, оријенталне сцене, марине, пејзажи, актови, улице... Огледао се у многим тематским оквирима. Нарочито плене његове сцене Београда и Венеције.
Имао је већи број самосталних и групних изложби. Издвојићемо ону у Галерији „Прогрес” (2005) и ону у Етнографском музеју (2006), обе у Београду.
Више пута награђиван.

***

Ведра понесеност
„Полазећи од оних ‘случајних каприца несвесне руке’, а вођен заносом слободе геста, Душан Ђукарић на својим акварелима долази до флуидних еманација које зраче у правцу нашег срца. Па ако је акварел интимни разговор душе, белине папира и флуидних мрља боје, онда дражест Ђукарићевих акварела видим понајпре у тој маргини нечег лелујавог и једва додирнутог, у свежини и неповређености белина... Ђукарић је своје аквареле суздржане чулности насликао не само бојом, већ и одуховљењем оне психолошке белине акварелског папира. Он светлосном, тонском градацијом разлаже, раслојава и ритмизује призоре који га интригирају, отварајући тако посматрачу осетљивог душевног састава један посебан угођај ведре понесености.” (Драган Јовановић Данилов)